Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić film­ski i TV re­di­telj


Ako čo­vjek za­i­sta to­li­ko tr­pi u ži­vo­tu, pri­rod­no je da to de­for­mi­še nje­go­vu psi­hu i cio or­ga­ni­zam pa za­što on­da i na po­je­di­nim dje­lo­vi­ma nje­go­vog ti­je­la ne po­ka­za­ti ste­pen tih iz­o­pa­če­nja? Sa­gla­sno to­me, na glum­ca su na­li­je­plji­va­ne raz­ne iz­ra­sli­ne i do­ča­ra­va­ne pa­ti­ne ka­ko bi se još vi­še ak­cen­ti­ra­lo bi­ti­sa­nje iz­vje­snih uti­sa­ka i po­ja­va u nje­go­vam or­ga­ni­zmu. Ka­da se već stvar­nost pre­i­na­ču­je na­spram čo­vje­ka, za­što se on­da ne opre­di­je­li­ti i za pri­ka­zi­va­nje onih traj­nih po­sle­di­ca ta­kvih pro­mje­na? Slu­žbe­ni­ci u fil­mu sje­de na pre­tje­ra­no go­le­mim sto­li­ca­ma, sjen­ke su osli­ka­ne na li­ci­ma i ku­li­sa­ma, sce­no­gra­fi­ja je ba­zi­ra­na na oštrim ko­la­žnim ob­li­ci­ma, eks­te­ri­je­ri su upa­dlji­vo na­sli­ka­ni, a ne­re­al­ne pod­lo­ge i po­stup­ci vi­so­ko su sti­li­zo­va­ni. Pi­sci sce­na­ri­ja Karl Ma­jer i Hans Ja­no­vic za­mi­sli­li su da se film de­ša­va u ne­kom svom iš­ča­še­nom svi­je­tu, a re­di­telj Ro­bert Vi­ne i sce­no­gra­fi Val­ter Re­rig, Val­ter Raj­man i Her­man Varm još vi­še su do­pri­ni­je­li na­gla­ša­va­nju to­ga u od­re­đe­nim se­kven­ca­ma i sva­koj di­ja­lo­škoj sce­ni.
Ti­me se od­re­đu­je i no­va funk­ci­ja ka­me­re ko­ja je oslo­bo­đe­na svog upor­nog tra­ga­nja za isti­nom i po­vje­re­no joj je do­ča­ra­va­nje eks­pre­si­je uža­sa. Za­pra­vo, in­si­sti­ra se na pro­por­ci­ja­ma eks­pre­si­je unu­tar sa­mog ka­dra, kao pred­u­slo­vu za oza­ko­nje­nje pod­svi­je­sti. Shod­no to­me, osvje­tlje­nje je po­sta­lo kraj­nje mi­stič­no u to­no­vi­ma si­vog i cr­nog, kao da pro­va­lju­je s ne­ba za vri­je­me to­tal­nog po­mra­če­nja. Nje­go­va ot­kri­va­nja ima­ju ka­rak­ter bom­bar­do­va­nja, sra­ču­na­tog na no­ve i no­ve šo­ko­ve. Za Ro­be­r­ta Vi­nea Ka­li­ga­ri je oli­če­nje de­tro­ni­za­ci­je kul­ta lič­ne vla­sti i auto­ri­te­ta u od­lu­či­va­nju o sud­bi­ni lju­di. Tre­ba­lo je iza­zva­ti kri­zu i ne­po­vje­re­nje u sve tra­di­ci­o­nal­ne in­sti­tu­ci­je vla­sti i pre­ba­ci­ti na njih svu od­go­vor­nost za zlo­dje­la ko­ji­ma je iz­lo­žen ne­za­šta­će­ni čo­vjek. Pi­sac sce­na­ri­ja, Karl Ma­jer, na kra­ju se upla­šio – šta će se po­sti­ći is­ti­ca­njem pod­svi­je­sti ako ona bu­de de­fi­ni­sa­na na isti nač­rin kao i sa­ma svi­jest, po­go­to­vo što re­di­te­lju ni­je pro­ma­kla mo­guć­nost sa­ži­ma­nja su­bjek­ti­vi­zma i objek­tiv­nih pred­sta­va?
Ve­o­ma ja­sno se in­si­sti­ra­lo baš u li­ku sa­mog Ka­li­ga­ri­ja na pri­su­stvu pot­pu­no ra­ci­o­nal­nog is­ku­stva! Ako aver­zi­ja pre­ma nje­go­vim mon­stru­o­znim dje­li­ma tre­ba da iza­zo­ve u na­ma od­vrat­nost i pre­ma sva­koj kon­cen­tri­sa­noj mo­ći, on­da se ne mo­že iz­bje­ći i pi­ta­nje – ka­ko iz sve­ga to­ga po­bje­ći i ku­da?
Ka­kav bi­smo svi­jet za­i­sta že­lje­li? Ni­je li to opet po­vra­tak svi­je­sti i re­al­no­sti, na na­čin ko­ji auto­ri ni­su že­lje­li, ob­ja­šnje­nje svi­je­ta, čak i oprav­da­nje u iz­vje­snom smi­slu? Je­di­ni pri­hva­tljiv iz­laz je, pre­ma Ma­je­ru, bio u pre­ki­da­nju tih naj­va­žni­jih tran­smi­si­ja sa svi­je­šću – Ka­li­ga­ri mo­ra da bu­de ka­žnjen, da se vra­ti u lud­ni­cu i ta­mo jav­no de­kla­ri­še da je sav taj ave­tinj­ski svi­jet upra­vo ta­kav za­to što ga ta­ko vi­di i do­ži­vlja­va pot­pu­no po­re­me­ćen i za­ma­gljen ljud­ski ra­zum.
(Na­sta­vi­će se)